Great War Legacies in Serbian Culture

In the aftermath of the Great War, Ivo Andrić published a number of poems, essays and short stories describing the hard-won victorious outcome as transient to the dire reality of the inordinate loss of human lives and suffering. Yet, personal experiences, although perceived as ephemeral, helped to define the historical discourse capturing man’s resolve to persist in his chosen mission. Over time, Serbian literature and fine arts sustained an unfinished dialogue of the past and the present, merging the individual voices with the collective voices to construct the national narrative. The young writer Miloš Crnjanski observed the sights of destruction and despair that seemed to pale in new literary works pertaining to the war. His novel A Diary about Čarnojević was closely related to his own perilous wartime journey as a conscript in the Austrian army. The vastness of Pannonian plains and Galician woods must have invoked a comparison of sorts with another historic chapter recorded in the collective consciousness of his nation: the Great Migration of Serbs led by Patriarch Arsenije III Čarnojević (Crnojević) in 1690. The very title of the novel contained a powerful reference to the migration, and its illustrious historic leader which has not been discussed or explored before

David Urquhart’s Perceptions of the Eastern Question. The Affairs of Serbia

At the beginning of his diplomatic career in Constantinople in 1835, David Urquhart was instrumental in promoting the British cause by endorsing its political grand design and mercantile interests in Turkey, Greece, the Caucasian region, Crimea, Serbia and adjacent Balkan principalities. While observing the complexities of the Eastern Question, Urquhart recognized the underlying importance that Serbia had attained in the context of competing imperial interests in the Balkans. His engaged commentaries on the crucial changes in Serbian political discourse elucidated as well his understanding of Serbian history and culture past and present. Urquhart discerned a correspondence between Serbian political affairs and the inherent situa­tion in the region of the Caucasus and Circassia

Tradicija kao tranzicija

Горућа тема данашњице је могућност интеграције традиција у сврху пројектовања глобалног друштва. Хипостазирање глобалне економије представља централну традицију чијој интеграцији се све безуспешније одупиру маргинализоване традиције неразвијених друштава попут друштва у Србији. Теоријска могућност интеграције таквих друштава уз очување идентитета њихових посебних традиција, поставља практично питање остварења. Једна претпоставка је хуманизовање идеје прогреса, ван оштрих дихотомија модерности, тако да лјуди могу да изразе своје колективне културне идентитете уместо да их замене тј изгубе у глобализацијском обезличењу. Потреба за разноликошћу је очигледна у благостању како природне тако и друштвене целине

Žrtvovanje kao nasilje sistema

Uverenje da je nasilje inhrentno religiji zanemaruje činjenicu da se sklonost nasilju nalazi u samoj ljudskoj prirodi. Na tome počiva kontinuitet određenog obrasca žrtvovanja koji se proteže istorijom od premodernih vremena. On je prvobitno ispoljen kao ritualno okajavanje grehova zajednice posredstvom “žrtvenog jarca”koji je postao deo judeohrišćanske kulture. Mada stradanje Hrista može biti shvaćeno kao simbol njegovog okončanja, ovaj obrazac je nastavio da traje i kroz instituciju crkve (kroz podređivanje spasenja političkim progonima) i prenet je u projekat izgradnje moderne države. Prevođenjem jezika mitova i religije u jezik i simbole politike, sekularno doba je podleglo iskušenju da svoju prvobitnu težnju za oslobođenjem od starog sistema nasilja prevede u novo nasilje sistema. Na taj način, žrtvovanje je nastavilo da traje kao obrazac tehnologije upravljanja društvom

Permaculture as a new political culture

Текст раз­ма­тра по­тен­ци­јал јед­не пот­кул­ту­ре ко­ја се­бе сма­тра одр­жи­вом у сво­јој окре­ну­то­сти при­род­ној (ре)про­дук­ци­ ји жи­во­та. По­себ­ност ове пот­кул­ту­ре, ко­ја се ши­ри пла­не­том, а већ го­ди­на­ма за­до­би­ја при­ста­ли­це и у Ср­би­ји, ма­ни­фе­сту­је се у осве­шћи­ва­њу раз­ли­чи­тих аспе­ка­та по­тре­бе за по­нов­ним по­ве­зи­ ва­њем са при­ро­дом и ње­ним за­ко­ни­ма у свим ви­до­ви­ма жи­во­та. Ње­но по­ла­зи­ште је бри­га о жи­во­ту на Зе­мљи на осно­ву прин­ци­па при­ро­де. Уре­ђу­ју­ћи од­но­се у окру­же­њу пре­ма прин­ци­пи­ма еко­ло­ шке еко­но­ми­је, она по­ве­зу­је тех­но­ло­ги­ју и на­у к ­ у са древ­ним уви­ ди­ма ко­ји су у скла­ду са са­вре­ме­ним на­уч­ним те­о­ри­ја­ма. На­зив пер­ма­кул­ту­ра са­др­жи иде­ју пер­ма­нент­не, самообнoвљиве кул­ту­ре и од­го­ва­ра­ју­ће кул­ти­ва­ци­је свих аспе­ка­та жи­во­та. Усме­ре­на је на осми­шља­ва­ње ни­ша у ко­ји­ма еко­ло­шки на­чин жи­во­та пред­ста­ вља уз­о­ран от­клон од не­до­ста­та­ка ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја убр­за­но уни­ шта­ва окру­же­ње и де­ху­ма­ни­зу­је свет. То је кон­цепт ко­ји пре­ва­зи­ ла­зи уо­би­ча­је­ну ди­хо­то­ми­ју из­ме­ђу ур­ба­ног и ру­рал­ног, али ње­го­ва слич­ност са уто­пи­стич­ком же­љом за бек­ством од коб­них ути­ца­ја тех­но­ло­ги­је ци­ви­ли­за­циј­ског си­сте­ма чи­ни да са ста­но­ви­шта са­ мог тог си­сте­ма пер­ма­кул­ту­ра по де­фи­ни­ци­ји оста­је мар­ги­нал­на. Ипак, с об­зи­ром на ка­та­стро­фал­не сла­бо­сти нео­ли­бер­лне по­ли­ тич­ке кул­ту­ре, не­сум­њив је њен по­тен­ци­јал да ства­ра но­ву вр­сту по­ли­тич­ке кул­ту­ре.This article deals with the potential of a subculture which considers itself sustainable through orientation towards natural (re)production of life. Distinctiveness of this subculture is spreading across the planet, gathering its supporters in Serbia as well. It shows a developing awareness of various aspects of need for reconnection with nature and its laws in all the lifeforms. It is rooted in caring for life on Earth by following the principles of nature. By harmonizing relations within the environment connected to the principles of ecological economy, it links technology and science with ancient insights that are in accord with contemporary scientific views. The label “permaculture” stands to point out the idea of a permanent regenerating of culture and cultivating all aspects of life. It is directed towards a conception of niches in which the ecological way of living represents a pattern of restraint from the shortcomings of civilization which rapidly destroy the environment and dehumanize the world. The concept of permaculture surpasses the common urban/rural dichotomy although its resemblance to the utopian desire to escape the system of technological civilization makes it, from the point of view of that system, marginal by default. However, considering catastrophic weaknesses of the neo-liberal political culture, the concept still has a potential to create a new kind of political culture

Human Nature and the Context of Progress

Namjera je pokazati kako značenje ‘ljudske prirode’ proizlazi iz pogleda na svijet kakav u kontekstu napretka modernizacije vodi obezvrjeđivanju značenja pojma ljudsko. Ukazuje se na potrebu za takvom rekonceptualizacijom ljudske prirode kakva bi povezala globalne procese i onto-epistemo-etičke aspekte općeg pogleda na svijet. Ti bi aspekti predstavljali samorazumijevanje suvremene kulture. Prepreka je tom cilju aporetična struktura mišljenja, čiji se modernizacijski kontekst napretka temelji na odvajanju prirode i kulture. Odvajanjem se uspostavlja (ne)mogućnost odgovora na pitanje o tome je li kultura, kao izraz ljudske prirode, dio prirode ili je priroda, kao proizvod ljudske spoznaje, dio kulture. Umjesto nastojanja posthumanizma da tu nedoumicu riješi ukidanjem pojma ljudsko, što ne donosi rješenje ni ekološke ni drugih tipova krize, potrebno je redefinirati pojam ljudska priroda.I intend to show in what way the meaning of the concept of human nature emerges from the worldview that, taken within the context of modernization, leads to the devaluation of the meaning of human. Hence the need to re-conceptualize human nature emerges in such a way that the concept of human nature is necessary intertwined with the global processes and onto-epistemo-ethical aspects of the general worldview that designate the (self)understanding of contemporary culture. The aporetic structure of thinking poses a barrier to this goal. Its context of modern progress is based on the separation of nature and culture. The separation establishes an (im)possibility of answering the question whether the culture, as an expression of human nature, is a part of nature or the nature is, as a product of human comprehension, a part of culture. Instead of the posthuman strive to resolve this dilemma by abolishing the concept of human, which resolves neither ecological nor other types of crisis, the concept of human nature needs to be redefined

Potiskivanje ekofeminizma

Ekološki feminizam nosi ogroman potencijal za preobražaj modernog sveta, počevši od promena vrednosti kao suštinskih elemenata identiteta dominantne kulture. Ukazujući na krupne probleme koji sprečavaju evoluciju društva, ekofeminizam zagovara pravdu i prava, ne samo prava čoveka, nego prava života uopšte, u skladu sa načelima dubinske ekologije. Ovakve tendencije nailaze na otpore onih koji teže da iskorišćavaju globalne procese i da upravljaju percepcijom društva kao najznačajnijim sredstvom njegovog kontrolisanja. Zato ne čudi što se ekofeminizam potiskuje, pre svega na teorijskom planu. Ni u akademskoj sredini, ni u širem kulturnom okruženju, ekofeminizam ne zauzima značajno mesto. Neuspeh ekofeminizma da prevaziđe vladajući pogled na svet nije unutrašnje prirode, odnosno, ovaj neuspeh nije posledica njegovog esencijalizma i potenciranja femininih karakteristika, koje osim što uključuju pomirljivo prihvatanje i iracionalnu disperzivnost takođe nastavljaju dihotomizaciju sveta. Naprotiv, ekofeminizam vrednuje princip komplementarnosti i ravnoteže svih vrsta razlika i suprotnosti i na taj način otkriva slabosti vladajućeg pogleda na svet i ukazuje na principe potrebnih promena.Zbornik priredile: Rada Drezgić, Daša Duhaček i Jelena Vasiljevi

Promene vrednosti i društvene promene s osvrtom na promene jugoslovenskog društva

Values Change and Social Change. The Example of Yugoslav Society - This subproject is an attempt to offer a philosophical-anthropological understanding of changes that have overwhelmed the world at the close of 20th century. its aim to analytically examine the following points: 1.contradictions and crucial deficiencies of the modern age which produces social crises; 2.value presuppositions of intellectual and social relation to reality as sources of social problems; 3.directions of change of these values as preconditions for desirable social change; 4.possibilities of application of these insights on the Yugoslav society, taking into account its historical peculiarities. This assumes, apart from comparing local and global structure of social values, also an appreciation of the possibilities for their synthesis on the level of participants' individual values